Oznake

svira Håkon Austbø

Grig o svojim učiteljima klavira

Najpre nekoliko reči o mojim učiteljima klavira. Prvi je bio nizak, debeo i ćelav čovek koji bi se smestio pored klavira, stavio levi kažiprst za uho, i neprekidno i uporno čegrtao kao tibetanski molitveni mlin: „Polagano! Čvrsto! Diži prste! Polako! Čvrsto!“ Čovek bi mogao da poludi pored njega. Kada su mi, već na početku, moji školski drugovi tvrdili da taj moj učitelj uopšte ne zna da svira ništa drugo osim Mendelsonovih kapriča u e-molu i h-molu, a da i u njima preskače sve brze delova, priznajem, stvarno im nisam verovao. Ali onda sam se i sam u to uverio. Sve se odvijalo prema ustaljenom običaju. Jedan učenik doneo je sa sobom jedan od kapriča i počeo da svira. Posle nekoliko taktova, učitelj ga je odgurnuo sa stolice, seo za klavir i sam dao živu ilustraciju svog metoda „polagano i čvrsto“. Ređali su se prekidi, delio je frazu od fraze! Pucali smo od smeha iza njegovih leđa, pokrivajući usta rukom. Napokon smo doživeli i onaj veličanstveni momenat koji se odigrao tačno onako kako su mi to drugovi i opisali. Pred allegrom učitelj je stao, ustao s izrazom pobednika, i rekao: „I tako dalje.“
Pored takvog učitelja strašno sam se ulenjio. Jednog dana, bacio mi je note s pulta, tresnuo ih u najudaljeniji ugao sobe i izdrao se na mene: „Idite kući i vežbajte!“ Umesto toga otišao sam kod direktora i zamolio ga da me oslobodi časova kod tog učitelja.
Još se danas ponosim time, što sam to onda i postigao. Dobio sam novog učitelja.
Taj nije Mendelsonova kapriča tumačio svirajući introdukcije, jer on uopšte i nije svirao. Prilikom javnog nastupa izdalo ga je pamćenje i posle toga više nikada nije seo za klavir. Ali moram da kažem da je svojim učenicima znao kako da objasni kako treba da sviraju.

A onda sam doživeo čast da dođem u ruke starom Mošaleu. Svoje je učenike stalno podsećao: „Svirajte marljivo stare majstore: Hajdna, Mozarta, Betovena i mene!“ Betovena je lično poznavao i tražio je od mene da prođem gotovo sve njegove sonate. Kada sam hteo pred njim da ih sviram, obično nisam dolazio dalje od četvrtog takta. Položio bi svoje ruke nežno na moje, prekinuo bi me i rekao: „Slušajte sada, kako to ja sviram.“ Ovo slušanje se uvek isplatilo. Imao sam na taj način priliku da naučim mnoge sitne tajne interpretacije. Posle Betovena savetovao mi je da vežbam njegove vlastite etide. U početku sam se rugao tim njegovim skalama, ali kasnije sam Mošaleove etide čak i zavoleo, a to se i starome dopadalo. Iz časa u čas bio je prema meni sve ljubazniji i jednog dana, na moje najveće iznenađenje, uopšte me nije prekinuo. Kad sam završio, okrenuo se prema ostalim đacima i rekao: „Vidite, gospodo, to za mene znači – svirati muzikalno.“ Sa svojih petnaest godina uživao sam u tome daleko više negokada su mi kao šeazdesetogodišnjaku aplaudirale hiljade ljudi.

Uživaj!
Saša

Advertisements