Oznake

,

izvodi Bečka filharmonija, diriguje Leonard Bernstein

logo

Културни додатак

ГОДИШЊИЦЕ

Мистерија Шуман

Не само новинарима, већ и музичким стручњацима, као да тешко пада да пишу о Шуману. На трагику његовог живота изгледа да им је нелагодно да се осврну, а то се не да избећи. Констатација да се ради о „најтрагичнијем животу немачког романтизма”, намеће се сама по себи. Тим пре што о болести и смрти композитора није изречена послења реч.

Роберт Шуман

Српско-немачко друштво за сарадњу приређује у уторак, 20. јула у 19,30 часова у београдском Центру лепих уметности Јована Кулунџије, Гварнеријус (Џорџа Вашингтона 12) вече Роберта Шумана, поводом 200. годишњице његовог рођења. Говориће се, како о његовом трагичном животу, тако и  обимном стваралаштву, уз музичку илустрацију.

Иначе, немачки град Цвикау у „слободној држави” Саксонији, током целе године обележава двеста година од рођења композитора Роберта Шумана, по коме је постао познат у свету. Током петнаест векова постојања, у овом граду нико се значајнији није родио. Предео који је у давнини  био насељен словенским Сорбима, увек је био на периферији. У прошлом веку ту су настала два типа аутомобила за које многи знају – Ауди и Трабант. Данас Црвикау има деведесетак хиљада становника, који по величини не улази ни у првих стотину градова Немачке.

Током лета и јесени ту ће доћи бројни љубитељи музике на концерте, изложбе и округле столове. На сам дан рођења композитора, 8. јуна, сви немачки  медији  објавили  су  пригодне чланке. Међутим, читаоци су имали утисак уздржаности. Не само новинарима, већ и музичким стручњацима, као да тешко пада да пишу о Шуману. На трагику његовог живота изгледа да им је нелагодно да се осврну, а то се не да избећи. Констатација да се ради о „најтрагичнијем животу немачког романтизма”, намеће се сама по себи. Тим пре што о болести и смрти композитора није изречена послења реч.

Пре два века у Цвикауу живело је три хиљаде становника. У дому трговца књига Августа Шумана родио се као последње, пето дете, син Роберт. Петнаестак година проживео је динамично. Запазило се да је знатижељан, често недоречен, мистичан, пристојан, у школи омиљен. Музика га је само узгред интересовала, иако је клавир учио већ од седме године. После ове прве трећине живота, почињу да се нижу догађаји  који не слуте на добро.

У шеснаестој години  Шуман остаје без оца, који је био нервни болесник. Кратко пре тога његова рођена сестра добровољно одлази у смрт. Мајка је била изузетно депресивна. Роберт почиње да  бележи све што доживљава и о чему размишља. Када му је било 19 година написао је да је сањао да се дави у далекој реци Рајни. У њу ће много касније заиста скочити, како би окончао овоземаљски пут. У 22. години, тврде биографи, добија сифилис, према којем је медицина тада била немоћна. Студирање права, у Лајпцигу, потом у Хајделбергу, није му ишло. Одлучује се за преокрет, жели да „хлеб живота” стиче уметношћу, али и да постане чувен у свету. Тек тада се посветио  музици, која му остаје страст до краја кратког живота. Његово стваралаштво траје две и по деценије, до пред смрт, опус обухвата  скоро сто педесет довршених остварења: ораторијуми, мисе, клавирски концерти, опере и друго. Реквијемом из 1852. списак се завршава, са бројем 147. Наступао је и ван Немачке, у Русији, Холандији, Аустрији и другде.

Из обично  краће биографије коју доносе све енциклопедије, или је износе музиколози на предавањима, усредсређујући се на стваралаштво, не може се наслутити колико се несрећних догађаја и околности низало  у Шумановом  животу.

Иако је знао да је болестан, желео је да створи породицу. Заљубио се у девет година млађу Клару, кћерку свог наставника музике, који га је због тога тужио суду. Ипак успева с њом да се ожени. У тој заједници у којој се рађа петоро деце, долази неретко до  неразумевања, животна сапутница, пијанисткиња са великим амбицијама, Роберта доживљава као конкурента. Уз изостанак жељених великих успеха и славе, Шуману се гомилају здравствени проблеми – исцрпљеност, вртоглавица, „нервна слабост”, попуштање  слуха, депресивност, меланхолија. И поред тога, писање музике му иде од руке. Међутим, према његовим делима извођачи били су резервисани, иако их увршћују у свој репертоар. Франц Лист је забележио да је са Шумановим програмом доживео фијаско. Публици је  његова музика била тешко разумљива. Ни супруга Клара, која је имала веома много наступа, није радо свирала његова дела.

Роберт и Клара Шуман

Позивом да у Диселдорфу буде  градски музички директор,  био је веома почаствован, мада је наслућивао да га снаге и здравље све више напуштају. Све чешће је западао у кризу, конфликте са околином, доживљавао нервне сломове, изостајао са посла и одлазио на опоравак. Двоипогодишњи паћенички крај почиње када му је било 44 године. Почетком 1854. сналазе га непрестане халуцинације, ноћу чује појање анђела, али и дреку демона. Када је град био у заносу раскалашности и весеља поводом  карневала, Шуман је скачио у Рајну. Из реке га је извукао чувар моста, а затим је био пребачен у „Завод за нервне болести и лудило” у Ендениху, код Бона.

Детаљи боравка у болници и лечења остали су највећим делом  непознати, чак прикривени. На томе је инсистирала супруга, која га је надживела четрдесет година. Стиче се утисак да се то чинило из респекта према композитору. Знало се међутим  да је у болници био од породице одбачен. За тридесет месеци живота у њој, супруга га је посетила само два пута.   Иако су некада лекари водили веома прецизан дневник о лечењу, за податке о Шуману се говорило да су нестали.  Тек од 1960. отворено се пише и размишља о лечењу Шумана, а његово стварање из тог времена ревалоризује се. Један од потомака некадашњег директора клинике у Едениху „пронашао” је лекарске белешке. Уз коментар, објављује их 2006, на преко шест стотина страна, Академија уметности из Берлина. Након овог објављивања многи су закључили да се ради о „највећој људској трагедији немачке уметности”.

Иако се, како је забележио директор клинике, пацијент првих месеци „добро опорављао”, био расположен, говорљив, свирао клавир, водио дневник, писао бројна писма, тврдио да му ту није место, погоршање стања је наступило нагло. Шуман постаје агресиван, препире се, одбија храну и терапију. Не допуштају му више да свира, одузимају нотну бележницу и оловку, повремено затварају у изолациону собу. На самом крају више никог не препознаје, настаје потпуна одузетост. Земаљски пакао завршава се смрћу,  крајем јула 1856. Сахрањен је на старом гробљу оближњег Бона.

Мистерија болести и смрти Шумана ипак није решена. Тако на пример, реномирани „Лекарски лист”, орган Лекарске коморе Немачке, поводом садашње годишњице рођења композитора, тврди да он није умро од последица сифилиса, нема доказа да га је уопште имао, већ од патње због заточења у лудници. Нервне слабости залечене су у Заводу, међутим Клара, сматрају поједини стручњаци,    по сваку цену је желела да он не изађе на слободу. О овоме се договорила са директором клинике, у намери да изолује супруга од свих контаката. Из објављених материјала да се закључити да је и према сопственој деци била безосећајна, не желећи да живе уз њу.

И поред обележавања годишњице рођења, није заборављен ни дан смрти Роберта Шумана, 29. јули. У Цвикауу ће тада двојица реномираних немачких психијатара одржати предавање о свом виђењу  болести и патњи које су толико измениле и преполовиле живот генија. Само два дана касније, на истом месту, одржаће се велики концерт „Млади свирају Шумана”.  Нејасноће око живота композитора, не удаљују их од њега, већ га чине ближим.

Живица Туцић

објављено: 17.07.2010.

Uživaj!
Saša

Advertisements