Oznake

, ,

izvođači:
Daniel Barenboim, klavir i dirigent
Staatskapelle Berlin.

Na Krstarici sam pronašao sažet, a veoma jasan tekst o Betovenovim koncertima. Podeliću ga sa vama. Nadam se da Loengrin, koji je na Forumu postavio „članke“ neće imati ništa protiv.

Betovenovi koncerti

Ludvig Van Betoven, kompozitor epohe prelaza iz klasicizma u romantizam, napisao je pet klavirskih koncerata. U njima se očituje razvoj, od dostignuća zrelog, klasičarskog Mocarta, do koncertantnog oblika lične ispovesti, karakterističnog za romantizam XIX veka. U njima Betoven unosi lične i dramatičnije crte svoje umetničke ličnosti.
KONCERT ZA KLAVIR I ORKESTAR broj 1. C-Dur, opus 15. Nastao je 1795.godine. Betoven ovde polazi od one tačke do koje je stigao Mocart, ali već unosi i svoja umetnička dostignuća: snažnije melodijske i ritmičke obrise.  To se posebno uočava u prvom i trećem stavu, dok je drugi stav, “Largo“, izuzetne melodijske lepote, sa izražajnom temom u hornama, u pravom smislu te reči i vrhunac Koncerta.
KONCERT ZA KLAVIR I ORKESTAR broj 2. B-Dur, opus 19. Nastao je istodobno sa Prvim, ali je prerađen 1798. godine. Ovde je Betoven u muzičkom pogledu najbliži svojim prethodnicima, pre svega Mocartu. Koncipiran je u tri klasična stava i nema snažnije dramatske naboje.
KONCERT ZA KLAVIR I ORKESTAR broj 3. c-moll, opus 37. Nastao je 1800. godine i sa njim Betoven menja nasleđena obeležja ovog žanra. Od nekadašnjeg tipično koncertantnog oblika, Koncert sada postaje lična muzička ispovest. Proširene su mu dimenzije, dati dramatičniji melodijsko-ritmički obrisi, a srednji, lagani stav, opet je vrhunac dela.
KONCERT ZA KLAVIR I ORKESTAR broj 4. G-Dur, opus 58. Nastao 1806. godine,ovaj Koncert predstavlja korak napred u klavirskom virtuozitetu. To se posebno uočava, najpre u prvom stavu, gde odmah na početku nastupa prva tema u klaviru, a zatim u drugom, kratkom laganom stavu, gde klavir svira doslovno “una corda“, a orkestar nastupa u unisonu. Finalni treći stav je jedan od najrazigranijih koncertanatnih Ronda.
KONCERT ZA KLAVIR I ORKESTAR broj 5. Es-Dur, opus 73. Poslednji Betovenov klavirski koncert je i njegov vrhunac i najmonumentalnije delo ovog muzičkog roda. Nastao je 1809.godine i njime je Betoven u potpunosti revolucionisao ovaj rod, dajući mu snažnu izražajnu ulogu. Nazvan je “Carski“. Prvi stav, “Allegro“, ima prvu u istoriji klavirskog koncerta ispisanu kadencu (do tog trenutka, solisti su kadencu sami improvizovali, pre završne kode). Drugi stav je “Adagio un poco mosso“, dok je treći stav blistavi rondo, sa karakterističnim betovenskim kaskadama.
Klavisrkim koncertima možemo dodati i HORSKU FANTAZIJU, za klavir, hor i orkestar, c-moll, opus 80. To je poslednje Betovenovo koncertantno delo, nastalo 1811. godine, i njime Betoven, u formi jednostavačne fantazije, uprkos naivnom tekstu (slično kasnije Devetoj Simfoniji), eksperimentiše sa horom. Temu najpre donosi klavir, nju zatim razrađuje orkestar i na kraju nastupa hor.

Osnovni ton ostalim Betovenovim koncertantnim delima, daje jedan muzički instrument, violina.Ta dela su:
DVE ROMANSE ZA VIOLINU I ORKESTAR:
BROJ 1. G-Dur,opus 40. i
BROJ 2. F-Dur, opus 50.
To su kompozicije zabavnog žanra, nastale 1804.godine. Posebno svojom lepotom pleni druga romansa, za razliku od ponešto robustne teme prve romanse.
TROSTRUKI KONCERT ZA VIOLINU, VIOLONČELO, KLAVIR I ORKESTAR, C-Dur, opus 56. Ovaj koncert za klavirski trio i orkestar, nastao je 1806. godine, znači, u vreme Četvrtog Klavirskog Koncerta.I ovo je delo zabavnog žanra,samo pred izvođače postavlja velike zahteve i povećanu koncentaciju. Koncipirano je u klasičnoj koncertnoj šemi od tri stava, a za polaznu osnovu ima dostignuća tradicije baroknog “končerta grosa“, gde se međusobno takmiče i suprotstavljaju dva instrumentalna korpusa.
KONCERT ZA VIOLINU I ORKESTAR, D-Dur, opus 61. Ovo koncertantno delo, monumentalnih dimenzija, nalepše je u Betovenovom koncertantnom opusu. Njime je Betoven trasirao put violinskim koncertima kakve će tokom celog XIX i na početku XX veka, stavarati majstori poput Mendelsona, Čajkovskog, Bramsa i Sibelijusa. I ovaj Koncert, nastao je 1806. godine.
Prvi stav, “Allegro ma non troppo“, proširuje klasičnu formalnu strukturu do džinovskih razmera. Počinje sa četiri karakteristična udara timpana na tonu “d“(tonici), i dalje razvija veličanstvene melodijske arabeske. Drugi stav je suptilno nežni “Larghetto“, kome osnovni ton daju sordinirane violine. Nakon njega, razigrani i vedri finale, ‘Rondo:Allegro“, direktno se priključuje i okončava delo iznenadnom, silovitom provalom snage, nakon zamiruće prethodnice.

I na kraju, postojale su među Betovenovim manuskriptima i skice za Šesti Klavirski Koncert u D-Duru, međutim taj koncert nikada nije napisan.

Hvala, Loengrine.

Uživaj!

Saša