Došao je sepembar, a sa njim i raspored časova koji preteći podseća da je došlo vreme da se život vrati u uredne okvire.  Letnje fotografije prekrili su spiskovi obaveza, novi udžbenici i beležnice, kao i  obećanja o striktnim radnim navikama kojih ću se držati po svaku cenu. Kako bih se dodatno motivisala da hrabro zakoračim na stazu ka novim radnim (i akademskim) pobedama, ovih dana slušam Hiromi Ueharu.
Za dvadeset godina života, naučila sam (ili su me naučili) da idoli  predsavljaju slike koje su često iskrivljene, te ih stoga ne treba imati.  Zbog toga, Ueharu neću nazvati mojim idolom, ali ću je svakako okarakterisati kao ženu vrednu divljenja.  Ova pijanistkinja i kompozitorka japanskog porekla svakim tonom daruje publici deo sebe bez zadrške, promišljanja, potpuno iskreno i direktno iz srca.  Iz njenih kompozicija, izvodjenja,pa i stila odevanja zrači ceo spektar emocija i raspoloženja.  Ueahara je model predanosti i darivanja bez zadrške i nadam se da ćete uživati u njenom izvodjenje kompozicija Place to be i Love and Laughter
Svima kojima počinje nova radna godina želim puno uspeha i radosti u istoj.

Do skorog slušanja,
Tijana